Академик др Јован И. Деретић: ОДГОВОРНОСТ ЗА ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
Фото : Восток
(Београд, август 2014.) Стогодишњица
Првог Светског Рата је покренула расправе о одговорности за тај страшни сукоб.
Које државе и који народи су највише допринели да до тог рата дође. По већ
виђеним обрасцима на западу су се појавили разни „стручњаци“ са готовим тезама
да је за све крива држава Србија и србски народ. Као повод, не само изговор већ
разлог вођења рата, помињу Принципов атентат у Сарајеву. Желим
да напоменем изјаву једног Хабсбурга који је пре неког времена посетио Београд
и имао храбрости да каже истину. Његову изјаву објавила је „Политика“. Он је
рекао да атентат у Сарајеву није ништа променио, јер је рат већ био одлучен и
почео би тако и тако кроз неколико недеља. Према
свим нашим подацима, атентат у Сарајеву је био намештен од бечког двора да би
послужио као повод за рат. За атентат је оптужена Србија и поред тога што
атентатор није био грађанин Србије него Аустро-Угарске. Србија није унајмила
атентатора, нити га је платила, нити припремала. Он је био србске
националности, Србин из Босне, па за његово дело није могла бити оптужена
Србија. Чак шта више, један србски дипломата у Бечу је упозорио тамошњу власт
да постоји могућност за атентат. Престолонаследник је долазио да врши надзор
над војним маневрима који су били припрема за напад на Србију. Долазио је на
Видовдан што је била својеврсна провокација Срба. Франц Фердинанд је знао да
постоји могућност за атентат. Пре поласка за Сарајево рекао је Францу Јозефу:
„Изгледа да је тамо организовано убиство “. Овај му је одговорио, према писању
кнеза Сфорце: „Сад је сувише касно. Тешко можеш да не идеш.“ Фердинанд се
возикао улицама Сарајева, као да је у Бечу, поздрављао народ, без обезбеђења. Хрватски
бан Шкерлец је добио извештај од тајне полиције о спремању атентата у коме је
било наведено име Гаврила Принципа. Он је тај извештај дао мађарској влади, али
Билински и Поћорек нису хтели ништа да предузму. Када су Поћореку предложили да
постави војску као обазбеђење на улицама он им је одговорио: „Немогуће због
маневара, сви војници су под борбеном опремом“. Можда су претпостављали да ће
бити само рањен или да атентат неће успети, што би њима ипак било довољно да
искористе као повод. Да
видимо сада кораке у припремању рата, кад је донета одлука за исти, и ко је
стварно одговоран. Слушао сам људе како објашњавају да су два светска рата била
два полувремена исте утакмице. Као и да су били просто логички развој стања у
Европи. Стање
у Европи је било такво да је било предодређено за велике сукобе. Економски и
војно јака Немачка желела је проширење на штету србо-словенских земаља.
Аустро-Угарска, као наследница Светог Римско Германског Царства и заступник
католичанства у Европи и свету, била је пројектована као светска империја. Она
је као таква и наступала са девизом Austriae est imperare orbi universe. Обе германске империје имале су за циљ „Продор на исток“. Немачка је
имала план изградње железнице Берлин – Багдад и да се домогне нафтоносних поља.
Аустро-Угарска је планирала да освоји и покатоличи цео Балкан, а затим и Малу
Азију. Њене ратне лађе носиле су имена античких покрајина Мале Азије, што је
откривало циљеве које жели да постигне. Као први задатак је себи дала да уништи
православље. У Угарској апостолској краљевини Срби су добили грађанска права
тек 1791. године. У време велике глади у Аустро-Угарској 1843. године, држава
је делила кукуруз за католички Божић. Срби нису имали права на ту помоћ осим
ако пређу на „империјалну веру“. Папа
Лав Осми је предложио 1899. године Францу Јозефу да се оснује „лига католичких
држава“ на челу са аустријским кајзером и апостолским краљем Угарске, да би та
творевина вратила папству духовну и световну власт какву је некад имало. Под
таквим околностима васкрсла православна Србија, која се нашла на путу тих
великих освајачких планова, морала је бити уклоњена. Прво понижена, ради
утицаја на све православце, а потом разорена и уништена. То је време великог
полета германизма као освајачке и колонијалне силе. Србо-Словени су морали бити
свуда сатрти. Један од водећих немачких историчара и идеолог каснијег
хитлеризма, Теодор Момзен, је упућивао Аустро-Угаре: Будите немилосрдни према
њима, јер чешка глава није створена за разум него за батине. Остварење
великог освајачког плана је утемељено на Берлинском конгресу 1878. године. Ту
је дат мандат Аустро-Угарској да окупира Босну и Херцеговину коју су Срби били
ослободили од Турака. Ту је наметнута нова лажна историја Срба да би се
оправдало уништење Србије и са историјске тачке гледишта. Берлински конгрес је
припремио Први светски рат, а последично и Други светски рат. Аустро-Угарска је
окупацијом Босне и Херцеговине започела поробљавање и уништавање србског
народа, православља и Србо-Словенства. Све што се дешавало после тога било је
по плану да се уради све у своје време. Зато је приликом анексије БиХ 6. октобра
1908. године Конрад фон Хецендорф, начелник генерал штаба А-У војске, предлагао:
„...да је сад добра прилика да се нападне Србија и истовремено анектира заједно са БиХ.“ Србији је тада дато
до знања да је следећа на реду. Није се само радило о окупацији територије,
него и о промени националног и верског становништва. После окупације БиХ у
Сарајеву је постављен надбискуп Штадлер са неограниченом власти. Какви су били
његови циљеви говори довољно чињеница да се он учлањује у странку Анте
Старчевића. У
Балканским ратовима А-У је била чврсто и отворено на страни србских
непријатеља. Та православна Србија која је осуђена на нестајање изишла је као
победник из тих ратова. То је за А-У био casus beli. Док је
трајао рат између Србије и Турске 1912. године, А-У гарнизон у Осијеку добио је
наредбу да крене прена граници Србије и да се припреми за напад. Гарнизон је
био састављен великом већином од Немаца и Мађара. Официри и војници тог
гарнизона нису хтели да изврше команду јер су сматрали да је неморално напасти мучки
с леђа једну хришћанску земљу која је у рату са муслиманима. Казна је била
страшна, сваки десети официр и војник су стрељани. Овај догађај је спречио да
до напада на Србију дође 1912. године. С друге стране, показао је влади у Бечу
да за напад треба наћи неки повод. Србија
је била свесна опасности од А-У и била спремна на уступке да до рата не
дође. Пашић је у новембру 1912. нудио
Еренталу да се склопи један политички и економски уговор између А-У и Србије.
Наравно да је Беч то глатко одбио. У исто време откривају се праве намере А-У. 23.
новембра 1912. године престолонаследник Франц Фердинанд убеђује немачког
кајзера Вилхелма Другог да је потребно „под хитно предузети енергичну акцију
против Србије“. Одлука за напад на Србију донета је од стране А-У 1912. године. Пред 9. август 1913. године, када је потписан Букурештански
мир, амбасадор А-У у Риму изјавио је италијанском министру иностраних дела Сан
Ђулиану да је А-У одлучила да нападне Србију и то сматра као „одбрамбени акт“. Председник
италијанске владе Ђолити је одговорио да нико не намерава да нападне А-У и у
случају употребе силе против Србије његова земља неће више бити обавезна
савезним уговором. У септембру 1913. године немачки председник владе Бетман-Холвек,
Bathmann-Hollweg, изјављује пред Рајстагом да је
„извесна конфронтација између германског и словенског света.“ У октобру 1913. године Пашић је обновио понуду Бечу о
политичком и економском уговору и поново био одбијен. 26. октобра 1913. године кајзер Вилхелм изјављује
кнезу Бертхолду, који се жалио због кашњења евакуације територија датих
Албанији, следеће: „Словени нису рођени да командују него да извршавају. Када цар
Франц Јозеф нешто тражи, србска влада мора да се повинује. У противном, треба
бомбардовати Београд и окупирати га све док се воља његовог величанства не
испуни. Будите сигурни да ћу ја бити иза вас и да сам спреман да извучем мач
ако затреба.“ Када
је амбасадор Немачке у Бечу Чиршки (Tschirschky) телеграфисао свом канцелару Бетману-Холдвику да
војни и политички кругови немачки у Бечу поздрављају рат против Србије уколико
може да реши проблем јужних Словена у смислу који он жели, кајзер Вилхелм је
записао на том телеграму: „Mit Blutt und Eisen sind die Kerle zu kurieren“ - Са крви и челиком ти људи могу бити излечени. У
току зиме 1913-14. године, у два маха А-У је била спремна да нападне Србију
која је била ослабљена Балканским ратовима, и само замало је рат био избегнут.
У исто време Франц Јозеф говори министру Чернину: „Ми ћемо имати рат. Молим
небо да остане ограничен само на Балкану.“ У
рапорту генерала фон Валдерсе (Waldersee) државном секретару Јагову (Jagow) 17. јула 1914. године је наведено да је немачка
армија била мобилисана пролећа те године: „Die planmassigen Mobilmachungsabeit waren am 31. Marz ageschlossen“. Ово је важан податак о немачкој тајној мобилизацији
још у месецу марту, и почетку војних припрема. Све је било спремно за рат, и
чим је А-У објавила рат Србији 28. јула, Немачка је објавила рат Русији 1.
августа. Пошто је Србија била исцрпљена у два Балканска рата, а Русија још
неспремна, пожурили су се да искористе овакво стање. Русији је требало још три
године мира да би се припремила за рат. Крајем 1913. године кајзер Вилхелм изјављује пред
једним руским дипломатом: „Када је рат постао неизбежан, не значи много ко је
агресор.“ Држање западних савезника у односу на А-У, нарочито
Француске, било је врло сумњиво. Ватикан је упорно радио на спасавању А-У и сво
време рата вођени су тајни преговори са Француском. Ни Британија није била
далеко од тога, јер 5. јануара 1918. године Лојд Џорџ изјављује: „Британија и
Америка не намеравају разбијање А-У.“ Све се променило објављивање 14 тачака
председника Вилсона. Чернин изјављује 2.
априла 1918. године у Бечу да је одбио француску мировну понуду. Тиме је открио
тајне преговоре преко Француске о спасавању А-У. То је био тежак шамар за Француску која је иза леђа
савезника водила преговоре са Ватиканом о спасавању А-У. Клемансо је побеснео и
повикао: „На ноге за победу. Разорите Аустрију“.
Када је рат био известан Ватикан је позивао на
сламање Србије. Аустријски амбасадор у Ватикану кнез Палфи у свом извештају од
29. јула 1914. године Бертхолду пише о разговору који је имао са државним
секретаром папе Пија Десетог, кардиналом Мери дел Валом: “Било је немогуће
осетити у речима његове еминенције било какво сажаљење или разборитост.
Напоменуо је да је нота Србији груба, али је без икакве резерве подржава и
истовремено је изразио наду да ће Монархија ићи до краја. Додао је да је штета
што Србија није много раније била понижена.“ А и папа Пије Десети је у више
наврата изјавио да жали што је А-У пропустила прилику да казни свог опасног
дунавског суседа.
И после свега овога, и сада се неки у Европској Унији
труде да оптуже Србију за Први Светски Рат.