Академик др Јован И. Деретић : ЋОРАВИ ЋОРОВИЋ И СЕДАМ ЋОРОВИЈА
(Београд, 30.септембар2013.)
Књига „Историја Срба“ од Владимира
Ћоровића нуди се читаоцима у свакој књижари и на сваком штанду где се књиге
продају у граду. Штампа се у великом тиражу од већег броја издавача. На сваком
сајму књига продаје се приближно на сваком штанду. Ту књигу купује необавештени
народ само због њеног имена „Историја Срба“. Њена продаја не покрива толике
тираже толиког броја издавача, значи да неко дотира, са одређеним разлогом и циљем.
Неки моћни центри гурају ту књигу у србске руке. Јадни народ не зна шта купује
својој деци, не зна да је куповина те књиге својој деци исто као куповина марихуане
умотане у обланде ратлука. Ћоровић је перјаница тако зване
нордијске историјске школе ватиканско – бечко – берлинске, те не изостају похвале
његових присталица. Успоставили су чак и награду за историчаре која носи његово
име. Па да видимо о чему се ради и шта Ћоровић заступа. Прво што привлачи
пажњу, када узмете ту књигу у руке, јесте да она има око осам стотина страница
састављених из три дела и да у тој књизи нема ни једног цитата нити једне
једине фусноте. То вам говори да та књига није научни рад него нека произвољна
прича о историји. Према оној народној: „Тако је било Кеве ми.“ Не би се могло
рећи да су то његови лични погледи на историју, пошто он представља једну
историјску школу, већ су то ставови те школе. Он је само преносилац, гласноговорник једне велике антисрбске завере. Пошто је он главни представник те
завере међу Србима, а надмашио је чак и Стојана Новаковића, њеног применитеља,
назваћемо ту заверу баш по њему – ћоровија. Иако се немачка Академија Наука
одрекла те историјске школе као лажне, она је у Србији још увек на снази и
званична.
Први став ћоровије јесте брисање
србског имена. Заменом србског имена са племенским или покрајинским именима
бавили су се увелико стари Грци, а од њих је то преузео Ватикан и широко
примењивао по целој Европи у средњем веку. Пошто је на Хелму постојала моћна
православна Србија, ватиканци су сматрали да, ако се у новоосвојеним и
покатоличеним земљама одржи србско име, да им они неће бити верни, и да ће увек
тражити ослонац на православну Србију. Зато је свуда брисано и замењивано
србско име. Било је и смешних догађаја као на примеру Португалије. Та земља се
у раном средњем веку звала Србија. Па је римски папа, уз помоћ тада још њему
верних Енглеза, 1139. године тој земљи дао име Портогалија - Лука у Галији.
Тако је један народ назван Лука у Галији. Тамо где је било теже заменити србско
име замењивали су га са словенским говорећи народу да је то исто. Словенско име
је настало по кнезу Славијану који је почетком првог века н.е. одвео из Србије
један део народа на предео Новгорода и основао тај град. Његови пратиоци,
неколико племена, су се по њему називали Славијани, па касније Славени и
Словени. Они су се на северу и истоку умножили и у ратничким походима појављују
се под тим именом на Дунаву у шестом веку. Први помен словенског имена потиче
из 552. године. То име се односило само на неколико србских племена, чак ни
њихови северни суседи Анти, познато србско племе и у Србији у античком времену,
нису се називали Словенима. Заменом србског имена са словенским брише се два и
по миленијума србске историје и културе и о Србима се говори тек од шестог
века. То је негација србске историје, србског језика и србске културе. Ништа од
тога не постоји под именом Словена. Први писани помен србског имена потиче из
времена од око две хиљаде година пре Христа. Ћоровић је у томе доследан, код њега
нема Срба него само Словена, па и тамо где је морао да их помене често их је
замењивао са Хрватима и Бугарима. Име Словени изводи из речи Rleu _ cluere и каже да то
значи људи који живе поред река. (страна 8)
За србско име Ћоро каже: „Како су Алани под Кавказом били Иранци, то би
и њихово, као и хрватско порекло било иранско. Уз Хрвате се спомињу и Касази.
Они одговарају иранском Касак, осетском Касег, тј. Черкезима. Из тог истог
круга дошло је и српско име, то је име сер, и сер – би има да означава човека и
људе.“(страна 49) Ово је намерно изједначавање значења србског имена са значењем
Роми за Цигане. Поред упорног брисања србског имена ово је и извргавање руглу.
Ако ћорави Ћоровић није знао да прочита ни једно од бројних србских имена код
античких писаца на пределу Средоземља, могао је да прочита неке топониме. Зар
топоними као Сербиа, Сербинон, Сербонидос лимне, њему ништа не говоре. Или,
лична имена као Сербон, Сербили, Сербилида итд. нису србска.
Други став ћоровије је одузимање
Србима тапије историјског права на земље у којима живе. Први наслов у
Ћоровићевој књизи јесте „Продирање Словена на Балкан“. То значи да су Срби, под
именом Словена, однекуд дошли на територије на којима живе, он каже да се не зна
одакле су дошли, и да немају историјско право на те територије. Оне припадају
неком другом, а Срби су ту уљези и отимачи. И велике колонијалне силе имају
право да их протерају са тих територија. Ћорави није рекао изричито ко је
власник историјске тапије на србске територије, али је упутио да се мисли на
Шиптаре.
Трећи став ћоровије јесте испредање
германског мита. Немци су прогласили србска племена која су из централне и
северне Европе нападала Римску Империју за германска. Тако је створен мит о
германским ратницима и војничкој слави. Подразумева се да имају неко право на
Европу коју су са мачем у руци прокрстарили. Србске Гете су назвали Готима и
прогласили Германима. Ћорави помиње Готе и Гепиде као германска племена на
Дунаву. Историчар Гета, Јордан, није писао Историју Гота, него Историју Гета, а
Гепиди су Гетиди, један њихов огранак коме је неки претходни писац искривио име. Како
могу да буду Германи ратници чије се вође зову: Чудомир, Видимир, Желимир, Свевлад,
Владан, Оштроило, Тоцила, Селимир итд. Већ сам осврт само на имена вођа руши целу
ту њихову причу. Зато се Ћоровић понаша као ћорав и прави се да их није приметио.
Верли са Рујна су код Ћоравог „германско племе Херули.“
Четврти став ћоровије јесте сакривање
обнове и постојање државе Србије од петог до десетог века. На страни 6 своје
књиге, за време око 502. године, Ћоровић каже:“ За то време Готи су из Италије
проширили свој посед и на источну обалу Јадранског мора, заузимајући сву
Далмацију у римским границама, све до Колубаре, и читав Срем са Сингидунумом.“
Ово је обична лаж коју је највероватније Ћоро измислио. Два брата, синови цара
Свевлада, поделили су војску и Оштроило је дошао у Србију и ослободио римску
Далмацију и шире од тога, а Тоцила је отишао
у Италију и освојио је. У време о којем Ћоро говори Далмацијом је владао
цар Оштроило који је столовао у Скадру. Ћоро није нигде поменуо тог владара
нити србску династију Свевладовића.
Пети став ћоровије је стварање
комплекса ниже вредности код Срба и Словена. Преузео је од Грка, наших
историјских непријатеља, назив варвари, и тај назив Ћоро широко примењује на
Србе и Словене. „Продирање варвара, варвари са Дунава“ итд. Почетком 6. века
настало је „опет живо кретање варварских племена у пределима око Дунава. Сваке
године, казује нам један грчки извор, проваљују Хуни, Анти и Словени...“. (страна 8)
Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа, мач, меч,
долази од готског мекја, шлем од старонемачког хелм; чак је и стрела у вези са
старонемачким страла.“ „Из немачког је и реч витез Витунги.“(ст.50) Ћоровић је
пореклом из покрајине која се звала Хелм, и то је он добро знао и помиње је на
другом месту. То име је та покрајина имала пре стварања немачке нације и
немачког језика и то је он добро знао, али је ипак лагао. Из немачког је, каже
Ћоро, и реч кухиња од кухина, крст од крист. Као да није знао за глагол кувати
по коме је кухиња добила име, а крст је присутан код Срба од трећег миленијума
пре Христа. Ни то му није било довољно па удара и на србски национални
инструмент гусле. Ћоро каже: „грчка реч китара преводи се код нас са гусле“.
(ст.64) Каже да су племена из источних крајева Европе потискивала Словене и
водила са собом „имајући их више као подложнике него као савезнике.“ „Због
зависности од тих завојевачких народа име је код многих западних писаца и
племена доведено етимолошки у везу са латинским називом робова, Склавус.“ За
језик каже: „Словенски се на истоку додирује са аријевским или тачније са
иранским.“(страна 46) То значи да Словени нису Аријевци, него се само њихов језик
додирује са аријевским.
Шести став ћоровије јесу груби
фалсификати. За војводу Виталијана, кога сви историчари називају „словенским
војводом“, који се 514. побунио против Ромејског царства и опседао Цариград,
рођеног у Залдапи на Дунаву, Ћоро каже да је био „латинског порекла“. Када
је Гепид Мундо постао заповедник Илирика, „он је ту нашао мноштво Бугара.“
(страна 9) Мундо није био Гепид него Хун,
пореклом од Атилове лозе. Служио је у ромејској војсци на положају заповедника
ромејске војске на Дунаву. Њему је цар Јустиниан наредио да се са дунавском
војском прикраде престоници Србије, Скадру, и изврши изненадни напад. Мундо је
то и учинио и 535. године изненада упао са војском у Србију. Затекао је цара
Оштројила само са гардом у летњиковцу испред Скадра. Царев син Свевлад био је
са војском у Славонији. Оштројило је постројио гарду и супротставио се великој
ромејској војсци, и ту херојски погинуо. Мундо је имао налог да не опседа Скадар
него да иде у Солин и уништи србску архиепископију, што је он и учинио. Принц
Свевлад се сјурио с војском у Далмацију и у првој битци погинуо је Мундов син
Маврикије. Да би осветио свог сина Мундо је кренуо и у другу битку, и ту погинуо.
Његов гроб и споменик се налази у селу Кожлову на путу од Бенковца за Книн. О
свему овоме Ћоро не каже ни речи, како је Мундо завршио. Да би протурио неку његову причу Ћоро је
померио датум Самовог устанка од 623. за после 626. годину и везао тај устанак
са опсадом Цариграда. Просто невероватно.
За упад Авара у Србију 598. године Ћоро каже:
„Незаштићена Далмација страдала је много.“ (страна 25) Далмација је била у саставу Србије и Авари су
тешко поражени тако да је каган морао да се спасава бегством преко Дунава. Ћоро овде
намерно лаже да би сакрио постојање државе Србије и да је Далмација била у
Србији.
Седми став
ћоровије је прикривање настанка и развоја хришћанства код Срба. Ћоровић каже:
„...Главну активност у покрштавању Јужних Словена почиње ипак од средине деветог
века...“ Мисли на Ћирила и Методија и каже: „Са њиховим радом повезани су и
почеци словенске писмености.“ (страна 91) Срби који су дали Европи и свету прву
писменост, за Ћоровића су били неписмени све до половине деветог века. Све до
тог времена нису знали ни за хришћанство, иако је прва епископија настала баш у
Србији - Свети Андроник у Сремској Митровици 34. године, постављена од Св.
Јакова. Ту је настала и прва архиепископија постављена од Св. Петра 49. године.
То су написмено признала и двојица папа. Долазак и проповед у Србији седам
Апостола; чувени србски духовници Никита из Ремезијане и Никита патријарх
цариградски... Ћорави то није видео, јер је ћорав и он тера другу причу. Њему је
стало да Србе прикаже у најцрњем светлу како су их приказивали њихови највећи
непријатељи.
Човек се цени по делима, и шта рећи за
Владимира Ћоровића? Човек који је пореклом Србин, био је привилегована личност,
дворски историчар, ректор Београдског универзитета! Историја по Ћоровићу је
историја у кривом огледалу. Тај човек је пропагатор непријатељске пропаганде
против Срба, хулитељ против свог рода и национални издајник. Да би наша срамота
била још већа успостављена је и награда за историчаре која носи његово име, а у
Београду и једна улица носи његово име. Ко су данас његови следбеници Ћоро
Лажови, није потребно да их набрајам, они се сами јављају.